LATINICА
 
DEUTSCH

ПРАВОСЛАВЉЕ

Православну Цркву је основао сам Господ Исус Христос и она представља живи израз Његовог присуства у историји људског рода. Православље се посебно одликује богатим литургијским животом и својом верношћу апостолском предању. Православни хришћани верују да је управо њихова Црква сачувала пуноћу предања и континуитета древне Цркве, за разлику од осталих хришћанских вероисповести које су у мањој или већој мери одступиле од заједничког предања Цркве првих десет векова. Данас Православна Црква броји близу 300 милиона верника који живе у вери и предању седам Васељенских Сабора. У грчком језику реч "ОРТОДОКСИЈА" означава право веровање и право слављење (Бога) и односи се на све оне хришћанске заједнице и појединце који су сачували веру утврђену светим саборима, насупрот онима који одступили од првобитне вере и пали у јереси. Званични назив Цркве у њеним литургијским и канонским текстовима јесте "Православна Католичанска (= саборна) Црква".

Православна Црква је породица "аутокефалних" (независних) Цркава на челу са Васељенским Патријархом из Цариграда који поседује титуларни и почасни примат као први међу једнаким (примус интер парес). Православна Црква није централизована организација са једним првосвештеником на челу. Јединство Цркве се пре свега огледа у заједничкој вери и заједничком литургијском општењу и нико осим самог Христа није глава Цркве. Број аутокефалних цркава мењао се кроз историју. Данас постоје следеће: Васељенска Патријаршија (у Цариграду), Александријска Патријаршија (у Египту), Антиохијска Патријаршија (са седиштем у Дамаску, Сирија), Јерусалимска Патријаршија (Израел), као и Руска, Српска, Румунска, Бугарска и Грузијска Патријаршија.

Такође постоје и "аутономне" Цркве које су у канонској зависности од својих матичних Цркава. То су: Цркве Кипра, Грчке, Пољске, Албаније, Америке, Чешке, Словачке, Синаја, Крита, Финске, Јапана, Кине и Украјине. Поред тога постоји и веома бројна православна дијаспора расејана по целом свету и административно подељена у више јуриздикција (које су у зависности од матичних аутокефалних цркава). На челу првих девет аутокефалних цркава налазе се патријарси док остале цркве предводе архиепископи и митрополити. Ове титуле су почасног карактера и сви епископи су сасвим једнаки по сили која им је дарована од Духа Светога.

Редослед по коме су аутокефалне цркве побројане не одсликава њихов стварни утицај и број верника. Цариградска, Александријска и Антиохијска Патријаршија представљају, на пример, само сенке своје некадашње славе. Ипак постоји општа сагласност по којој Цариградска Патријаршија има примат части што је потврђено и древним канонима, будући да је Цариград некада био престолница старог царства и његова Црква је до данас остала симбол црквеног јединства и међуцрквене сарадње. Зато савремене свеправославне конференције сазива Васељенски Патријарх. Неколико аутокефалних цркава су заправо националне цркве и међу њима је највећа и најбројнија Руска Црква. Ипак, норма црквене организације није критеријум националности већ пре свега територијални принцип.

У ширем богословском смислу "Православље није тек један од видова чисто људске организације на челу са патријарсима, епископима и свештеницима који служе Цркви нити је то само Црква која се званично назива "Православном". Православље је пре свега мистичко "Тело Христово" и његова глава јесте сам Христос (види. Еф. 1, 22-23 и Кол. 1, 18-24). Православље не чине само свештеници већ сви они који истински верују у Христа разапетога и који су Светим Крштењем постали чланови Цркве коју је Он сам основао и Светим причешћем, оних који живе на земљи и они који су се упокојили у вери и побожности"

 

 

 

 

 

ВЕЛИКИ РАСКОЛ између источне и западне цркве1054. био је врхунац постепеног процеса отуђења између истока и запада који је почео још у првим вековима хришћанске ере и наставио се кроз средњи век. Језичке и културне разлике, као и политички догађаји допринели су овом процесу. Од 4. до 11. века Константинопољ, средиште источног хришћанства био је такође и престолница Источног Римског и Византијског царства док је Рим након варварских освајања потпао под утицај западног Светог Римског Царства које је било у политичком ривалству са истоком. На западу је теологија великим делом остала под утицајем Св. Августина хипонског (354-430) и постепено је све више губила непосредни додир са богатом богословском традицијом хришћанског истока. Истовремено Римску Цркву су готово потпуно преузели Франци. Теолошке разлике можда би и биле разрешене да нису постојала два различита концепта црквене власти. Схватање римског примата заснованог на апостолском пореклу Римске Цркве, која је тражила не само почасну већ и јуриздикцијску власт над другим црквама, никако се није могло ускладити са предањем источне еклисиологије. Источни хришћани су све цркве сматрали сестринским црквама и римског епископа су прихватали само као првог међу једнаким.  За Исток највиши ауторитет у решавању догматских расправа ниакако није могао бити суд једне цркве већ Васељенски Сабор свих сестринских цркава. Током времена Римска црква је усвојила разна неправилна учења која нису заснована на предању и коначно је прогласила учење о непогрешивости Папе када поучава еx цатхедра. ово је још више повећало јаз између хришћанског истока и запада. Протестантске заједнице које су се одвојиле од Рима су се у наредним вековима још више удаљиле од учења Светих отаца и Светих Васељенских Сабора. Због ових озбиљних догматских разлика Православна Црква није у литургијском општењу са римокатоличком и протестантским заједницама. Традиционалнији православни теолози уопште не признају црквени и спасењски карактер западних цркава док они који су либералније настројени прихватају да Свети Дух у неком смислу делује и у оквиру ових заједница, али и поред тога оне не поседују пуноћу благодати и духовних дарова као Православна Црква. Многи озбиљни правослани богослови су мишљења да између Православља и неправославних заједница, посебно у области духовног искуства, схватања Бога и спасења, постоји онтолошка разлика која се не може тек тако приписасти културним и интелектуалним разликама између истока и запада, већ је непосредна последица постепеног напуштања свештеног Предања од стране неправославних хришћана.

У време Великог Раскола између Рима и Константинопоља, источна Православна Црква простирала се широм Средњег Истока, Балкана и Русије са средиштем у Константинопољу који је такође био познат као "Нови Рим". Историјске прилике су великим делом утицале на промену структуре Православне Цркве али још и данас највећи део православних живи у истим географским просторима. Мисионарска активност у Азији и емиграција на западу учинили су да се утицај Православља проширио широм света. Данас је Православна Црква присутна готово свуда у свету и непрестано сведочи апостолско и отачко предање свим народима света.

Православна Црква је позната по свом развијеном МОНАШТВУ. Непрекинуто монашко предање православне Цркве вуче своје порекло из египатских пустињских манастира у 3. и 4. веку. Ускоро се монаштво проширило широм медитеранског басена и Европе: у Палестини, Кападокији, Галији, Ирској, Италији, Грчкој и словенским земљама. Монаштво је одувек било на бранику Православља и направило је трајан утицај на целокупну.

Данас Православна Црква представља непроцењиву ризницу богатог литургијског предања које потиче из најранијих периода хришћанства. Осећај свештене лепоте и величанства у православној Божанској Литургији ствара жив и снажан осећај присуству неба на земљи. Православна црквена уметност и музика имају значајну функционалну улогу у православном животу и омогућавају чак и телесним чулима да осете духовну величину Божјих тајни. Православне иконе нису само прекрасна уметничка дела која имају извесну естетску и поучну функцију. Оне су пре свега средство помоћу којих опитно доживљавамо реалност Царства небеског на земљи. Свештене иконе крију неисцрпне дубине тајне Христовог оваплоћења, разпећа и Васксења за чију су одбрану хиљаде мученика жртвовале своје животе.

ПОЧЕТАК