Manastir Koporin nalazi se u pitomoj udolini Koporinske reke, po kojoj je, najverovatnije, dobio ime. Ova, po Feliksu Kanicu "romantična uvala", okružena je bogatim poljima i vinogradima valovite Šumadije, u trouglu koji čini put Velika Plana - Smederevska Palanka - Rača. U srednjem veku ovuda je prolazio put koji je iz Beograda preko Kolara i Palanke išao za Jagodinu i dalje na jug. To je bila jedina veza Beograda sa Carigradom. Put je bio velika prednost dok je trajala srpska srednjevekovna država, ali je bio koban za vreme ropstva, jer su njime turski pljačkaški odredi lako stizali do manastira.

Ne može se sa sigurnošću govoriti o ktitoru manastira Koporina i godini njegovog podizanja, jer nedostaju primarni izvori: osnivačka povelja, ktitorski natpis ili uobičajena ktitorska kompozicija. Ne pominje se ni u literarnim izvorima srednjega veka. Narodno predanje pripisuje manastir despotu Stefanu Lazareviću, što je prihvaćeno jer to izvori ne osporavaju. Ovako mali manastir, teško da može biti zadužbina jednog vladara, uz to bogatog i prefinjenog ukusa, kakav je bio Stefan. Verovatnije je da je bio "vtori ktitor", tj. onaj koji je završio od drugog već započeti manastir, ili ga oduzeo nekom velikašu zbog "nevere". Ima primera da je despot radio i jedno i drugo, a njegov portret na zapadnom zidu crkve potvrđuje njegovo učešće. Uostalom, blizu Koporina je Nekudim, letnjikovac despota Stefana odakle je često išao u lov. Pobožnom despotu dobro je došla jedna ovako mala i skrivena bogomolja. Vreme podizanja Koporina pada u prvu deceniju XV veka, jer je na fresci Stefan prikazan sa despotskom krunom na glavi, dok je likom mlađi za čitavu deceniju od lika u Manasiji. Nismo u mogućnosti da bilo šta kažemo o darovima koje je manastir od svog ktitora i vladara dobio.

Crkva je prvobitno bila posvećena svetom Arhanđelu, jer taj podatak nalazimo u turskim popisima. Obnavljanjem manastira u prošlom veku, iz neznanja ili se povodeći za narodnom tradicijom, manastir je posvećen Svetom arhiđakonu Stefanu, zaštitniku srpske srednjevekovne države i dinastije Nemanjića. Mi već imamo primere da je iz neznanja promenjeno ime manastira ili posveta crkve. Nikola Lunjevica npr. obnavlja manastir Vujan ispod istoimene planine a kasnije se iz turskih dokumenata saznalo da se manastir u srednjem veku zvao Obrovin. Manastir Stjenik na planini Jelici podignut pre Maričke bitke 1371. godine, po narodnom predanju zadužbina braće Mrnjavčević, imao je crkvu posvećenu Rođenju Presvete Bogorodice. Pošto je bio spaljen, Srbi ga 1802. godine obnovili, ali su crkvu posvetili Svetom Jovanu Krstitelju. Ovakvi slučajevi su se događali kada bi manastir proveo dugo vremena u ruševinama i bez bratstva, a u narodu se izgubilo sećanje na pravo ime i posvetu crkve.

ISTORIJA Iz celog srednjeg veka imamo samo jedan pomen manastira Koporina. U njemu je 1453. godine, "mnogogrešni Hristu rab dijakon Damjan", prepisao "poveljenijem preosveštenago arhiepiskopa zetskago kir Josifa", hroniku Žitije i žiteljstvo kralj i carej srbskih; koji po kom i koliko carstvova, poznatiju u našoj nauci pod imenom Koporinski letopis. Nemamo podataka kako je manastir dočekao tursku okupaciju i šta se desilo sa bratstvom. Prvi pomen iz turskog ropstva nalazimo u popisu izvršenom 1516. godine, koji kaže da u manastiru ima "tri kuće", što znači da u manastiru nema monaha već njegovo imanje obrađuju tri seoske porodice, koje sultanovoj blagajni plaćaju 220 akči, na ime dažbina razrezanih na manastir. Popis iz 1572. godine locira manastir Koporin kod sela Bradaševo, koje danas ne postoji. Dažbine manastira su neznatno smanjene - na 200 akči. Popis ne pominje monahe niti seoske kuće, što znači da je manastir bio napušten ali nije razrušen i obesposedovan. Popis izvršen u vreme Murata III, verovatno 1588-1590. godine, saopštava da u manastiru živi četiri monaha, koji za manastirsko imanje plaćaju 300 akči godišnje. Ovo vaskrsavanje manastira Koporina u drugoj polovini XVI veka, mora se dovesti u vezu sa obnovom Pećke patrijaršije 1557. godine i radom patrijarha Makarija Sokolovića. Posle toga izvori ćute o istoriji manastira. Manastir je verovatno stradao i opusteo u vremenu patrijarha Jovana Kantula (1592-1614), kada je mnogo parohijskih i manastirskih crkava porušeno i popaljeno. Bilo je to vreme kad su i mošti Svetoga Save spaljene. Možda je stradao i u toku Bečkog rata (1883-1890) kada se odigrala i seoba Srba pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem. Ne pominju ga opisi vizitacije crkava i manastira koje su obavljene u vreme austrijske okupacije severne Srbije, što je siguran znak da je u to doba bio pust. U ruševinama, obrastao u šumu, bez bratstva, proveo je manastir Koporin vreme Kočine Krajine i oba srpska ustanka početkom XIX veka. Služio je kao sklonište hajduka i odmetnika.

Prvi pokušaj obnove vezan je za vreme kneza Miloša i izvesnog Stojadina Đorđevića iz Viševca. Pokušaj nije doneo rezultate jer ga knez Miloš nije podržao, pošto je na prostoru Koporina držao aliju i u njoj "žirio" (gojio) svinje ili je izdavao seljacima u najam. Sledeći pokušaj u vreme kneza Mihajila, vezan je za Stefana Petrovića - Knićanina, načalnika smederevskog okruga, koji je vodio živu agitaciju po selima da se Koporin obnovi. Knićanin je tražio od mitropolita da Koporinu da rang "okružnog manastira", jer u smederevskom okrugu nema ni jednog manastira "a skoro u svakome okružiju imade obštežitelni monastira, u kome do dva, a negdi pak i po tri, a i po četiri". Kako je mitropolit odbio obnovu, dok se ne obezbede materijalni uslovi za izdržavanje manastira i bratstva, to načalnik uz pomoć Ministarstva prosvete rešava i taj problem. On organizuje sastanak mitropolitovog izaslanika protoprezvitera Vićentija Protića iz Smoljinca sa narodom iz okolnih sela i kmetovima Velike Plane, Markovca, Adžibegovca i Rakinca, koji poklanjaju Koporinu kompleks od 400 hektara. Do obnove nije došlo, jer su uskoro s vlasti pali Obrenovići a sa njima i ljudi koji su vodili akciju za obnovu Koporina. Manastir je obnovljen krajem sedamdesetih godina prošloga veka, a akciju je vodio sreski načelnik iz Smederevske Palanke uz pomoć vernika iz pomenuta četiri sela. Manastir je dobio samo jednog monaha, a nekoliko seljaka iz Radovanja bili su "staraoci" manastirski. U obnovljenom manastiru boravio je Feliks Kanic i ostavio dosta podataka o Koporinu.

Reorganizacijom Srpske crkve na osnovu Ustava 1932. godine Koporin je ušao u sastav Braničevske eparhije, kada mu je posvećena veća pažnja. Za vreme nemačke okupacije bratstvo se razbežalo a jeromonah Serafim odveden u logor na Banjici, pa su u manastiru služili sveštenici iz Velike Plane. Normalno stanje uspostavljeno je tek 1946. godine. Na predlog episkopa Hrizostoma, Sveti arhijerejski sinod SPC pretvorio je 1958. godine Koporin u ženski opštežiteljni manastir.

OBJEKTI: Manastir je u srednjem veku, obzirom na njihovu duhovnu, prosvetnu, društvenu i svaku drugu ulogu, sačinjavao kompleks koji su činili: manstirska crkva, zvonara i konak sačinjen od jedne ili više zgrada. Osim kelija, u okviru konaka su se nalazili i: kuhinja, trpezarija, kapela, odeljenja za starešinu manastira, ekonoma i ostale. Pored toga, u svakom manastiru postojali su: stranoprimnica (za prijem gostiju), sirotište (za smeštaj nezbrinute sirotinje), starački dom (za stara i napuštena lica) i bolnica. To je bilo pravilo za velike manastire. Šta je od svega toga imao jedan mali manastir kao Koporin, teško je reći, jer podataka nema, a arheološka istraživanja nisu vršena.

CRKVA: Grupa majstora iz Stare Srbije (Makedonije) podigla je crkvu i ostale manastirske objekte.
Arhitektura Crkva je zidana od lomljenog kamena, malo ili nimalo pritesanog, kao većina crkava tog vremena. U temelju i uglovima zidova korišćeni su kvaderi tesanog kamena većih dimenzija, dok u gornjim delovima ima sige. Zidovi su pravi i ravni, bez ukrasa i nemalterisani. Jedini dekorativni elementi na fasadama jesu visoke slepe arkade ili slepe niše. Cigla je korišćena samo u gornjim zonama, radi dekorativnosti ili da olakša konstrukciju. Nad centralnim delom podignut je osmostrani tambur kubeta koji leži na kvadratnom postolju oslonjenom na pilastre. Ubrzo posle izgradnje crkve uz zapadnu fasadu podignuta je priprata. Crkva nema pevničkih apsida, a oltarska je, izgleda, proširena u vreme kada je dozidana priprata. Svetlost ulazi kroz pet uzanih prozora, ka unutrašnjosti levkasto proširenih. Pod u crkvi je od cigle dimenzija 25h25 cm. Crkva i kube pokriveni su olovom, a priprata i oltar ćeramidom.
Živopis Koporinski živopis je delo slikarske radionice mitropolita Jovana. Njene je slikare iz Stare Srbije (Makedonije) doveo u Srbiju njegov brata jeromonah Makarije zbog oslikavanja Ljubostinje a zatim Koporina. Stoga nije čudo što slikarstvo Koporina podseća na slikarstvo crkve Svetog Andrije (Andreaša) na reci Treski. Znamenit je fresko portret despota Stefana, na zapadnom zidu crkve južno od ulaza. Despotovo lice je svetlorumene boje, sa malom bradom i mrkom grguravom kosom. Odeća je vladarska, bogato ukrašena biserima, sa ukrštenim lorosom pod grlom, sa mnogo veza i dragim kamenjem plave i rumene boje. U desnoj ruci drži skiptar, koji se na vrhu završava krstom od nanizanih bisera. Levom rukom čini gest preporuke koji se verovatno odnosi na pravog ktitora Koporina, ali je taj deo freske oštećen. U prvoj zoni prikazani su sveti ratnici, mučenici i velikomučenici, pustinjaci, askete i arhijereji. Većina je prikazana u prirodnoj veličini, najčešće anfas a ređe u profilu. U drugoj zoni prikazane su scene Stradanja Hristova, a u trećoj zoni Veliki praznici. U ciklusu Stradanja Hristovog prikazane su scene: Hristos na sudu, Ruganje Hristu, Molitva u Getsimanskom vrtu, Odricanje Petrovo, a u ciklusu Velikih praznika: Bogojavljenje, Sretenje, Polaganje u grob i Silazak u ad. Iz Bogorodičinog ciklusa prikazana je samo scena Blagovesti. Ikonostas je rustične izrade, koji, kao i ikone na njemu, potiče iz prošloga veka.
Osim crkve, manastir Koporin ima nekoliko objekata za smeštaj sestrinstva i gostiju i onih neophodnih za rad manastira. Treba naglasiti da je sve izgrađeno u jednom kratkom roku, tako reći u jednom dahu: od doseljavanja sestrinstva 1958. do 1971. godine. Svi su objekti temeljno urađeni od cigle i kamena, u istom stilu, i predstavljaju ukras manastira.

ZVONARA: Staru drvenu zvonaru zamenila je 1976. godine zvonara od kamena i cigle. Prizemlje je iskorišćeno za prodavnicu sveća.

NOVI KONAK je izgrađen 1966. godine i ima suturen, prizemlje i sprat. Pored kelija za monahinje i trpezarije, u konaku je kapela posvećena Rođenju presvete Bogorodice.

KONAK ZA VERNE je izgrađen 1968-69. godine kao prostor koji treba da služi da se smeste i ugoste verni o crkvenoj slavi i raznim prigodnim svečanostima.

KONAK ZA GOSTE je izgrađen 1970-71. godine i ima sobu za episkopa, gostinsku sobu i kuhinju.

Duhovnik: jeromonah Sava (Milosavljević).
Nastojateljnica: visokoprepodobna igumanija Agnija (Marić). Sestrinstvo broji 12 sestara.

SABOR kod manastira je na dan svetog arhiđakona Stefana, 15/2. avgusta tj. na dan crkvene slave, i na dan despota Stefana 1. avgusta/19. jula, kada je i Eparhijski dan, tj. slava Eparhije braničevske.

Adresa: 11320 Velika Plana; tel: 026/522-173